Utjeha   02-10-09

U mojoj ruci blistalo se pero satkano od svile.
U mojoj su se ruci gore zelenile
U mojoj ruci spavali su psi lutalice.
U mojoj ruci utjehu su tražile gorske ptice
 I katkada svratiše na konak i vuci.

I tražio sam sreću u gori zelenoj.
I tražio sam sreću ispod listova rose.
I tražio sam sreću ispod prozorskih kapaka
I svaku sam večer gledao u tuđe prozore.
Samo se jedan nije otvorio.
Otvorio se nije onaj moje majke.
U mojoj gori tražila je utjehu,
U mojoj gori tražila je sreću.

U mojoj gori rodila se dunja.
I njeni se plodovi rasuše po vrtu moga života.
I sad svatko plodove bere.

Život nam pokloni, pa nam ga oduzme.
Više niti ja ne želim živjeti u svojoj gori.
I sada me još pitate,
Zašto sam se zadnji put nasmijao
Kada se rodih?
U smrti leži naš život.
U smrti svaki čovjek sretan se rađa. 

U mojoj gori rodila se dunja.
I njeni se plodovi rasuše po vrtu moga života.

Kristina Tonković