Nekada sam hodala mirno, šetala mrakom neopterećeno, trčala vjetru u susret, skakutala - sad amo, sad tamo... Nekada. Jer je danas jedan od onih dana kada se skrivam. Više se ne skitam.
Voljela sam jesen i njezine boje, otpalo lišće, miris dunje, kotrljanje otpalih kestena po cesti. Sad samo miris zagušljivog doma.
I kiša mi je bila draga: cipele što propuštaju vodu, automobili što špricaju na sve strane, bazeni ispred svake druge kuće, sva njezina prljavština. Ne i ovih dana.
Zanosila bih se u buri lišća, šutala ga na sve srane i stvarala buku svog starog grada. Nikad više.
Te večeri, padala je kiša, ali mene nije bilo. Ne, ja sam izišla mnogo kasnije kad na ulici gotovo više nikog nisi mogao čuti, osim mačaka i pasa lutalica.
Po starom običaju, imala sam noćnu moru. Sanjala sam zmije kako izlaze ispod kreveta, a ja pokušavam pobjeći i teško se krećem, gotovo stojim na mjestu i želim vikati «Mama!», ali ne uspijevam ni šapnuti «Maa...». Nakon toga više nisam uspijevala zaspati. Imala sam samo potrebu za plačem i ništa drugo nije moglo pomoći.
Mama, kad bi ti bar bila ovdje. Mama, zašto si me ostavila? Mama, što sam ti učinila krivo? Mama, zašto me ne voliš?
Mame više nije bilo. Mama je našla novog dečka i rodila mu sina. Mama je ostavila mene i nikada me više nije došla vidjeti. Nije me dolazila zagrliti kad sam ružno snila. Nije ju bilo briga. Imala je novu djecu!
Ustala sam znajući da do jutra neću zaspati i učinila sam jedino što mi je preostalo, jedino što me još moglo smiriti. Pošla sam u skitnju pod onaj prljav, ali opet nevin zrak. Želim i sada, ali sada ne krećem - znam bolje.
Te noći krenuh polako, u nadi da ću pronaći svoj mir, potpuno sama: osvijetljenim ulicama, pokušavajući istresti svoju nervozu o suho lišće, ali lišće nije bilo suho. Uostalom, ništa nije bilo kako je trebalo biti. Događaji koji su uslijedili se nisu trebali zbiti!
Mislila sam: šetat ću kratko, uhvatiti malo zraka, očekivala sam da će popustiti sva ta napetost, da će iščeznuti moj strah kao i drugih noći, ali ništa nije iščezlo. Iza mene se kretao neznanac.
U nervozi sam počela koračati sve brže i brže, više ni ne razmišljajući kuda idem, ne obraćajući pozornost na svijetlo. Koračao je brže. Odjednom sam se pronašla uhvaćena u zamku slijepe ulice. Slijedio me. Zašto nisam razmišljala? Sustigao me. Okrenuh se da ću poći natrag. Sad je imao masku i nož. Pokušavala sam ispustiti zvuk, ali bilo je ko u svim noćnim morama: ni glasa iz mene nije izišlo van. Ostala sam ukočena, bez imalo hrabrosti. Približio se da me napadne. Da sam bar uspjela potrčati, makar koraknuti, da sam mogla gaziti. Ali čemu? Kako se oprijeti fizički jačemu?
Krenuo je na mene i oblijepio mi usta. Ironično, tek tada sam počela normalno reagirati. Za vrisak je bilo prekasno. Počela sam se opirati i uspjela mu skinuti kapu. Bio je obrijan. Tako bih ga rado bila čupala. Zbacio me na gomilu mokrog lišća. Da sam ikada puštala nokte, mogla bih mu nanijeti bol kao što ju je on meni pokušavao nanijeti. Bila bih ga grebla i štipala do krvi. Kad bih ga mogla ugristi! Ali ja ništa od toga nisam mogla. Pokušavala sam lupati nogama o pod, gurati lišće. Kad bi netko čuo lišće. Ali ovo lišće više nije bilo dovoljno šuštavo. Kao što već rekoh - bilo je suho.
Odjednom začuh sve bliži lavež psa i njegovo popuštanje. Ustao je i pobjegao. Ostala je samo kapa i krvava ja. Zamalo je uspio u svojim prljavim nakanama. Bogu hvala na «zamalo». Bogu hvala na psima lutalicama. Škotski ovčar, dotrčao je do mene, ponjušio kapu i krenuo dalje. Sam, kao i ja. Tako nam je suđeno.
Zaplakala sam tada i sada. Jer jedan je od tih jesenjih dana. Ja sam sama, istina - sigurna, a ostale?

Nikolina Rudan Vojnić