Po noći u mojim pjesmama smrt pleše,
a preko dana igra se u mojoj kosi.
Smrt je moja muza bijela,
O njoj ću napisati najljepšu pjesmu.
Preko dana zovem je, preko noći plačem za njom.
O dođi, dođi, moja kraljice,
Dođi moje Spasenje,
Moja družice mila
Dođi, istkala sam za tebe dvorac od svile,
Želim da u njega kroče Tvoje bijele noge.
Smrt je čovjekova najljepša pjesma.
On je sretan.
On odlazi, a mi ostajemo. I kada dođe, i kad me odvede,
Zašto da žalim?
Ta Smrt je moja družica, moje Spasenje čisto,
Smrt je ono čemu od rođenja noge moje kroče
I kada dođe, pod noge joj svileni tepih prostirem,
U mom hramu uvijek za nju ima mjesto.
Ja odlazim, a vi ostajete,
Oni koju odu, oni su sretnici.
Nesretni su samo oni koji ostaju.



Kristina Tonković