Razočaravamo se iz jednostavnog razloga, što previše očekujemo.

I što očito postoji provalija između naših želja i tuđih namjera.

Nekada bismo željeli od nekih ljudi da učine ono što mi želimo.

Da osluhnu naše želje 6. čulom.

Da pokažu kao da nas poznaju.

I to toliko gorko želimo, da pomislimo kako bi tako trebalo i biti.

I onda to oni ne učine, a u nama se rađa razočaranje.

Postajemo ljuti i ne shvaćamo zašto su nas razočarali.

Razočarali su nas zato, jer nam ne čitaju misli.

Jer se ne trude pretpostaviti što mi želimo.

Jer nas se ne trude usrećiti.

Jer nemaju ista razmišljanja kao i mi.

Jer njima toliko ne znače neke stvari, koliko nama znače.

A možda od nas očekuju iste stvari, koje mi očekujemo od njih,

pa ako to nitko ne učini ostati će na nultoj točki.

Koliko sam puta ja samo očekivala od drugih da učine nešto što ja želim.

Bezbroj puta.

Da li to znači da sam umišljena, jer mislim da nešto zaslužujem od drugih

ili bi to jednostavno trebalo biti normalno, da neka očekivanja ipak imam.

To je kod najvećeg broja ljudi problem na ljubavnom području.

Imaju neka očekivanja, a druga strana ne poduzme ništa.

Neovisno danas da li si muško ili žensko.

I muškarci su danas počeli očekivati da žena nešto prva poduzme.

To se izmijenilo i više nije ostavljeno samo muškarcima da poduzmu prvi korak.

Posebno među mlađim generacijama. 

Meni se desilo mnogo puta, da sam od krivih muškaraca imala neka očekivanja.

I nikada se nije desilo ništa.

A kad nisam imala očekivanja, nešto bi se desilo i iznenadilo me.

Mislim da je najbolje ne imati apsolutno nikakva očekivanja od ikoga, nego gledati ljude realno, da će ti rijetko kad priuštiti neko pozitivno iznenađenje, pa kad te ono slučajno zatekne, biti ćeš sretan.

Inače ga nikada nećeš dočekati!

Kristina Zolota